Štrajkovi uglavnom uspešni, unatoč spornim ograničenjima

Štrajkovi su dozvoljeni i događaju se na nacionalnom nivou, nivou grane i pojedinačnog poslodavca, no u pravnom sistemu postoje ograničenja čija je ustavnost upitna.

U Sloveniji je svakom radniku ustavom zagarantovano pravo na štrajk. Sprovođenje tog prava detaljnije je regulisano Zakonom o štrajku, koji je u nepromenjenom obliku na snazi od 3. aprila 1991. godine. Zakon definiše štrajk kao organizovani prekid rada radnika radi ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava i interesa iz oblasti rada.

Zakon definiše generalni štrajk na nacionalnom nivou, štrajk u pojedinačnoj grani i štrajk kod pojedinačnog poslodavca. Štrajk na nacionalnom nivou može organizovati reprezentativna sindikalna centrala na nacionalnom nivou, a štrajk na nivou industrije reprezentativni sindikat na nivou pojedinačne delatnosti.

Na nivou pojedinačnog poslodavca odluku o započinjanju štrajka može doneti sindikat organizovan kod tog poslodavca, ali i većina radnika. U drugom slučaju, takva odluka se može doneti, na primer, na zboru radnika ili prikupljanjem saglasnosti i potpisa kako bi se obezbedila zakonski potrebna podrška odluci o započinjanju štrajka.

Ograničenja prava na štrajk ustavnopravno upitna

Ustav i Zakon o štrajku prepoznaju činjenicu da su određene aktivnosti od tolikog značaja za društvo da je potrebno obezbediti bar njihovo minimalno obavljanje čak i u izuzetnim okolnostima. Dakle, ustav dozvoljava da se pravo na štrajk, uzimajući u obzir vrstu i prirodu delatnosti, može ograničiti zakonom ako to zahteva javna korist tj. ako je u interesu javnosti. Sam Zakon o štrajku detaljnije definiše ograničenje štrajka, odnosno određuje da se pravo na štrajk može ograničiti u organizacijama koje obavljaju delatnosti
od posebnog društvenog značaja, koje su utvrđene zakonom ili na osnovu njega donesenom uredbom. U takvim preduzećima štrajk se može organizovati na način da se obezbedi minimum procesa rada koji je neophodan za bezbednost ljudi i imovine ili je nezamenljiv uslov za život i rad građana ili rad drugih organizacija, kao i da se obezbedi ispunjavanje međunarodnih obaveza.

Zakonom je takođe propisano da se zakonom ili na osnovu njega donesenom uredbom propisuje način obezbeđivanja ova dva uslova, a da se poslovi i zadaci, te način njihovog obavljanja u toku štrajka, utvrđuju opštim aktom ili kolektivnim ugovorom. S obzirom na tekst slovenačkog ustava, koji predviđa da se pravo na štrajk može ograničiti zakonom, postavlja se pitanje ustavnosti uređenja koje odluku o poslodavcima kod kojih je pravo na štrajk ograničeno, kao i određivanje zadataka koji se u takvim preduzećima moraju izvršavati prilikom štrajka, prepušta podzakonskim aktima ili kolektivnim ugovorima.

Ustavni sud Republike Slovenije se još nije izjasnio o sadržaju ovih pitanja, ali bez obzira na to postoji i argumentacija za stav da je, s obzirom na tekst ustava, pravo na štrajk od takve važnosti da ga je dozvoljeno ograničavati samo zakonom. Do donošenja odluke o ustavnosti postojećeg propisa, on ostaje na snazi.

Minimum procesa rada

Zakonska regulativa koja uređuje pojedinačne delatnosti od posebnog društvenog značaja sadrži određene odredbe koje treba da obezbede obavljanje minimuma procesa rada i obima aktivnosti, u zavisnosti od specifičnosti svake delatnosti. Kao zanimljivost može se navesti Zakon o službi u slovenačkoj vojsci, koji predviđa dodatak vojnim licima zbog zabrane štrajka u visini od 4% prosečne bruto plate u Sloveniji. 

U principu, kolektivni ugovori delatnosti sadrže samo osnovne odredbe o štrajku, koje se fokusiraju na visinu naknade zarada, a u vezi ograničenja štrajka obično se pozivaju na zakon. Poštovanje ograničenja štrajka u delatnostima od posebnog društvenog značaja je, dakle, u praksi odgovornost sindikata ili radnika, koji odlukom o započinjanju štrajka određuju način poštovanja navedenih ograničenja.

Učešće u štrajku je dobrovoljno i slobodno, što znači da se radnik pojedinac ne može sprečiti da učestvuje u zakonitom štrajku, niti se radnik može uključiti u štrajk protiv svoje volje. Poslodavac takođe ne sme da ograničava pravo na štrajk na način da radnike koji štrajkuju zamenjuje novim. U skladu sa Zakonom o radnim odnosima, poslodavac ne može preduzeti mere odmazde protiv zaposlenog zbog učešća u štrajku, niti zbog toga otkazati ugovor o radu.

Naknada zarade za period učešća u štrajku uglavnom je definisana kolektivnim ugovorima, ali se obično definiše u nižem iznosu nego što bi radnik dobio da je radio, te samo za određeno vreme. Naknada se obično utvrđuje samo za slučajeve kada je štrajk organizovan zbog kršenja zakona ili kolektivnog ugovora od strane poslodavca, ali ne i za tzv. interesni štrajk, odnosno štrajk organizovan, na primer, zbog zahteva za većom platom. Zbog toga su pojedini granski sindikati osnovali štrajkačke fondove, koji radnicima omogućavaju da dobiju određena primanja i tokom štrajka.

ZSSS je poslednjih godina organizovao štrajkove na nacionalnom nivou, a organizovali su ih i pojedini granski sindikati članovi ZSSS-a. Generalno, međutim, postoji zabrinutost oko akcione moći sindikata i njihove sposobnosti da štrajkovima ostvare promene. Ipak, možemo zaključiti da su sindikati uglavnom uspešni kada štrajk koriste kao krajnje sredstvo kako bi ostvarili legitimne i opravdane zahteve radnika. 

Matija Drmota, samostalni konsultant ZSSS za pravnu oblast

ZVEZA SVOBODNIH SINDIKATOV SLOVENIJE
www.zsss.si